Pre nekoliko godina, na sajmu knjiga, onom za koji sada strahujem da će biti premešten na neko drugo mesto – nekome u komšiluk a meni tamo daleko – na tom sajmu knjiga, u antikvarnom delu, kupio sam Gospođicu od Andrića, za sto dinara.
I kako to obično biva posle sajma, kupljene knjige idu na listu čekanja, čime dele sudbinu većine građana kada je u pitanju neko lečenje, s tom razlikom što ovde knjige staju u red i čekaju da bi nas lečile, a mi odlažemo terapiju zarad neke banalne zabave ili gubljenja vremena na internetu, od kojih nam lečenje i treba.
Došao je red i na tog Anrdića, otresao sam prašinu sa knjige i otvorio je da “bacim pogled”. U tom trenutku, iz knjige je ispala neka fotografija, što znači da sam je prvi put otvorio. To me je iznenadilo, jer obično prelistam svaku knjigu koju kupujem – i na štandu i kod kuće, pre nego što joj nađem mesto u svojoj biblioteci. Prosto prelistam. Uvek.
Fotografija veoma stara, a na njoj neki čika sa kravom, seoski ambijent. Sa zadnje strane ne piše ništa, pa ne znam ni iz koje godine datira, ni koje selo je u pitanju, ni kako se zove čika. Krava uslikana slično kao na omotu albuma Atom Heart Mother od Pink Floyd-a, a čika ima brkove i šešir, i u prvi mah daje asocijaciju na Baneta Krstića iz Garavog sokaka, ali kada se malo bolje pogleda, podseća na generala Branka Krgu. No, to su sve puke, površne asocijacije.
Osoba koja je ostala bez ove knjige – bilo da ju je prodala, ostavila pored kontejnera, poklonila ili ostala bez nje usled krađe, a knjiga našla put do mene – ta osoba sigurno nije nameravala da nameni ovoj fotografiji istu sudbinu kao i knjizi.
Da li je ovo nečiji otac? Da li je ovo nečiji deka? Da li ova slika prikazuje neku lepšu prošlost koje se vlasnik rado prisećao da bi lakše podneo ono što mu je donela budućnost? Da li je bezuspešno traži na tavanu, godinama, ili u podrumu, u kutijama, kredencima, ormarima, u špajzu? Da li je angažovao radiestezistu čiji visak pokazuje da je fotografija “tamo”, pa oni misle da se radi o spavaćoj sobi, a u tom pravcu, mnogo dalje, čak u Zemunu, u jednom stanu boravi ona i čeka da bude pronađena i vraćena kući? Ili treba da odustanem od patetike i zaključim da mu je bila toliko beznačajna pa je služila samo da bi znao dokle je stigao sa čitanjem?
Šta se, na kraju, desilo sa čikom? Šta se desilo sa ovom kravom? Šta se, danas, nalazi na tom mestu gde su čika i krava boravili u trenutku stvaranja fotografije? I pitanje koje se nikada ne setimo da postavimo dok gledamo fotografije, a koje može da otkrije toliko toga o situaciji, da nas ponekad uplaši: ko je fotograf? Onaj bez koga sama fotografija ne bi postojala, i onaj koji je ujedno, najčešće, potpuno zanemaren. Zaboravljen.
—
Pokušao sam ovom kratkom, ne toliko inspirativnom pričom, da dam novi smisao ovoj fotografiji, greškom dospeloj do mene. Možda joj je bilo suđeno da bude zaboravljena, da umre, ali sam joj dao malo veštačkog disanja. Neka poživi još. A moram priznati da negde, u nekom delu sebe koji krijem i od samog sebe, gajim naivnu nadu da će nekom čudnom kombinacijom slučanosti njen vlasnik nabasati na nju putem interneta, tražiti od mene da mu je vratim, i biti ponovo srećan jer je praznina u porodičnom albumu ponovo popunjena.
Karlo
