vojvodina

Vojvodina

Odlazak. Mađari svuda oko mene, u vozu. Kuće razbacane po poljima, zidane davno u kontekstu koji više ne postoji. Žena do mene ceo sat gleda u istu stranicu knjige, valjda veruje da čita.

Okružena beznađem – mala kućica, a na vratima čovek u stavu “mirno”. Klozeta više nego u prestonici, doduše poljskih. Pored šina smeće, a u budžaku gde ljudska noga nije kročila – grafiti.

I ravnica. Da je planina, sve bi se skotrljalo. Silosi, straćare i dalekovodi. Golovi za mali fudbal koji niko ne igra, a lepo je vreme.

 

Povratak. I kao da nije dovoljno tuge, povratak prati tmuran dan. Krovovi tamni od vlage, i osećaj tišine. Samo se slike ređaju. Slike korova u daljini, odrazi smrknutih lica u prozoru. Među njima – i moje. I slike lepih trenutaka od juče – i još lepših koji se nisu dogodili.

Golo drveće i mesta napuštena i sama. Ni životinje ne prolaze tuda, odavno su pobegle među ljude da budu zbrinute ili zaklane. I knjiga koju pokušavam da čitam. Ali ne uspevam jer reči iz mene lakše izlaze nego što ulaze. Pa pišem.

 

Nebojša Kostić

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana. Neophodna polja su označena sa *

Related Posts

Begin typing your search term above and press enter to search. Press ESC to cancel.