Odlazak. Mađari svuda oko mene, u vozu. Kuće razbacane po poljima, zidane davno u kontekstu koji više ne postoji. Žena do mene ceo sat gleda u istu stranicu knjige, valjda veruje da čita.
Okružena beznađem – mala kućica, a na vratima čovek u stavu “mirno”. Klozeta više nego u prestonici, doduše poljskih. Pored šina smeće, a u budžaku gde ljudska noga nije kročila – grafiti.
I ravnica. Da je planina, sve bi se skotrljalo. Silosi, straćare i dalekovodi. Golovi za mali fudbal koji niko ne igra, a lepo je vreme.
Povratak. I kao da nije dovoljno tuge, povratak prati tmuran dan. Krovovi tamni od vlage, i osećaj tišine. Samo se slike ređaju. Slike korova u daljini, odrazi smrknutih lica u prozoru. Među njima – i moje. I slike lepih trenutaka od juče – i još lepših koji se nisu dogodili.
Golo drveće i mesta – napuštena, i sama. Ni životinje ne prolaze tuda, odavno su pobegle među ljude da budu zbrinute ili zaklane. I knjiga koju pokušavam da čitam. Ali ne uspevam jer reči iz mene lakše izlaze nego što ulaze. Pa pišem.
kArLo
