Glasna kritika i napadi na političku korektnost odavno su u modi. Danas je to postala varijanta razonode, navike a neretko i samodokazivanja. U svetu koji se raspada pod najezdom populizma, ekonomskom nejednakošću a odnedavno i globalnom epidemijom i dalje izgleda kao da je politička korektnost najveći problem u vezi kog su našli konsenzus kako intelektualci tako i oni koji zbog manjka znanja nisu kadri da formulišu ni sopstveni politički stav a kamoli da grade konzistentan sistem vrednosti i da žive po njemu. Iskoristivši pogodnu klimu u javnost je izbio Džordan Piterson – kanadski klinički psiholog i profesor psihologije na Univerzitetu u Torontu. U krugovima tradicionalista, antiglobalista i kritičara politike rodne ravnopravnosti, Piterson je dočekan kao mesija i superstar.
Preuzevši krajnje netradicionalnu ulogu lajf kouča, Piterson je objavio sada već čuvenu knjigu 12 pravila za život – protivotrov za haos. O knjizi – koju ćete videti da ljudi prelistavaju u knjižarama, posvećeno čitaju po autobusima, slikaju se sa njom za Instagram ili je dobijaju za rođendan (moj slučaj) – može se reći sve osim da spada u lagano štivo koje služi da razonodi i oraspoloži. Naprotiv, 12 pravila za život je knjiga koja pokreće mnoga pitanja: ideološka, filozofska, pedagoška kao i pitanja koja zadiru u domen religije.
Za razliku od mnogih knjiga iz domena popularne psihologije (među kojima se, na policama knjižara, nalazi i ova knjiga), autor svoja pravila utvrđuje vodeći čitaoca kroz razmišljanja velikih umova prošlosti, mahom rehabilitujući tradicionalizam i kritikujući savremenu levicu. Ideološki deo knjige otkriva pokušaj autora da ponovo oživi hrišćanske vrednosti – favorizujući one starozavetne – uprkos usputnoj kritici institucionalizovane religije.
Knjiga, naravno, ispunjava obećanje iz naslova – dajući etičke smernice koje mogu pomoći čitaocu da se suoči sa životnim krizama i da pomogne drugima da učine to isto. Zapravo najveća korist od ove knjige se može izvući ako se njen ideološki deo uzme sa rezervom a data pravila primene u životu. Pomenuću samo neka od njih, izbegavajući da onima koji još uvek nisu pročitali knjigu otkrivam ko je ubica.
Prvo pravilo ‘Ispravite se i isprsite se’, čiji je smisao direktno suočavanje sa životnim problemima bez povlačenja, nepotrebno je zatrpano teorijom u duhu biološkog determinizma (koji se pojavljuje i na drugim mestima i suštinski prestavlja osnovni koncept Pitersonovog pristupa društvu).
Pravilo broj devet ‘Pretpostavite da osoba koju slušate zna nešto što vi ne znate’ čini se najvažnijim pravilom u celoj knjizi. Jačanje političkog radikalizma i verskog fundamentalizma posledica je potpunog odsustva slušanja druge strane.
Pravilo broj jedanaest ‘Ne gnjavite decu dok voze skejt’ zvuči simpatično dok autor ne zađe u lamentiranje nad navodnom ugroženošću ‘jakih muškaraca’, kritiku rekonstrukcije kulture da bi se u nju uklopile manjine, kao i kritiku liberalizacije razvoda braka. Ovaj definitivni upliv ideologije nalazi se u knjizi rame uz rame sa optužbama na račun ženskih studija i studija roda da su ideološke.
Delovi knjige koji se bave psihologijom uz mnogo primera iz autorove lične prakse sa klijentima neosporno su dobri i nude sjajne ideje i modele razmišljanja za svakoga ko se bavi savetovanjem, psihoterapijom i srodnim delatnostima. Takođe, autorova iskrenost u pričanju detalja iz ličnog života neće ostaviti čitaoca ravnodušnim. Ako se ne shvate kao postulati nego kao izazov za proveru svojih stavova – čak i ideološki delovi teksta mogu biti interesantni za čitanje.
Sve u svemu, 12 pravila za život je knjiga koju vredi pročitati. Čak i ako ste levičar.
kArLo
