Jedan od sigurnih načina da pokvarite svoja prijateljstva je da sa prijateljima razgovarate o politici. Za razliku od sporta, ishodi političke borbe utiču na naš život direktno, i zato je toliko emocija u igri.
Politička opredeljenja nisu samo stvar ličnih simpatija za neke ljude i ideje. Kroz političko delovanje – na primer glasanje – verujemo da možemo da utičemo na kvalitet svog života i života bliskih ljudi. To je razlog zbog kog nam nimalo nije svejedno ko će pobediti u političkoj utakmici.
Istorija nas uči da ishod rezultata političke borbe može dovesti ne samo do opadanja kvaliteta života nego i slobode. Često pobednik ne dovodi u pitanje samo način na koji nam je život organizovan i dekorisan, nego, nažalost i opstanak života kao takvog.
Razgovor o politici obično počinje reagovanjem na neki politički sadržaj blagom kritikom ili podrškom. Par minuta – ili par čašica – kasnije, gađanje argumentima podiže tenziju i mi shvatamo da je druga strana strastvena oko svojih stavova koliko i mi. Stepen tolerancije i razumevanja opada zalaženjem u detalje.
Zašto nam je sve to toliko važno?
Budući povezana sa vrednosnim sistemima koje smo izgradili, delimično na osnovu vaspitanja a malo više na osnovu neprijatnih iskustva, politika je primarno povezana sa našim strahovima i, donekle, nadanjima. Kažem – donekle – jer je većina nada izneverena, pa je poriv za bavljenje politikom primarno poriv za sprečavanjem još većih problema od onih sa kojima inače živimo.
Levičar strahuje da bi trijumf desnih ideja mogao da ugrozi ne toliko ono za šta se on konstruktivno zalaže, nego njega lično. Isto to smatra i desničar, kada su u pitanju politički sistemi leve orijentacije. Nakon par sati razgovora, levičar vidi ishod politike svog sagovornika u slici sebe, kako po dvanaest sati dnevno robuje nekom kapitalisti ili, čak, kako na kraju završava u nekom logoru. Iz svog ugla, pak, desničar vidi sebe kako gubi pravo na svoj nacionalni i duhovni identitet ili, ako je kapitalista, vidi sebe kao žrtvu pobunjenih radnika, bez imovine, obešenog, kako se klati na vetru.
I nije važno da li je predmet rasprave zarada, ili su to ljudska i manjinska prava, verske slobode ili ekologija. Duboko ukorenjeni strahovi su ono što motiviše naša lična politička opredeljenja, a na čemu su kasnije izgrađeni naši sistemi vrednosti. Odatle i dolazi ona srpska narodna izreka “pol se i promeni, ali stav – nikad”.
Napokon, sve te užase koji nas plaše i uznemiravaju, zabeležila je istorija, i sve to postoji i danas kao mogućnost. Imamo ih, u ličnom ili kolektivnom sećanju. Svesni smo da neka prava koja danas imamo mogu da nestanu preko noći, a sa njima i sam život. Potrebno je samo da bude dovoljno politički angažovanih idiota – poput ovog sa kojim upravo razgovaramo. Zato takve rasprave izazivaju toliko strasti. Čovek oseća da se, na kraju krajeva, sve te političke ideje tiču njegovog opstanka.
Teorija i praksa
Istorija nas je, takođe, naučila da nešto što počne kao filozofiranje Tajnoj doktrini i Zaratustri završi u nemačkim logorima i Jasenovcu. Ono što počne filozofiranjem u Marksovim spisima, završi u oduzimanju privatne imovine i u Gulagu. Verske knjige da i ne pominjem. Po plodovima njihovim poznaćete ih.
Uloga društvenih mreža je, takođe, značajna kada govorimo o političkim neslaganjima. Ljudi ne samo da su skloni da prate i slušaju ono što potvrđuje njihove stavove, nego su izloženi i algoritmima društvenih mreža koji ih usmeravaju ka takvim sadržajima, kako je to lepo prikazao film The Social Dilemma. Ishod toga je sve manja sposobnost razumevanja drugog i drugačijeg, kao i sve veći emotivni naboj pri susretu sa njim. Internet je postao sredstvo za mobilizaciju idiota oko bilo koje teme, i zato su društveni sukobi dobili na ubrzanju.
Postoje i mnogi drugi faktori kao što su politička informisanost i obrazovanje, nedostatak shvatanja razlike između debate i svađe, itd.
Iz svega toga može se zaključiti da je mnogo bolje i bezbednije pričati o drugim temama, na primer: o umetnosti, zabavi ili, eventualno, sportu.
kArLo
