Davno napravljene, od dosta članova sastavljene, zvrje prazne. Poput neželjene dece, napuštene. Zaboravljene.
Stvorene u nadi da će se razgovarati o zanimljivim temama, da će to biti interesantno i zabavno mesto okupljanja.
Pokušaj bez očekivanog ishoda. Promašaj.
Pokrenute u entuzijazmu, zamrle spontano, gotovo neprimetno. Tavore, tako, puste i hladne.
A i dalje postoje. Samo ih se niko ne seća, osim servera razbacanih po svetu.
Mnogo ih je više upokojenih nego onih živih i aktivnih. Borave tu na profilu, skrivene, besmislene.
Kako je samo mučno vratiti se na njih i videti poslednji post, iz 2018. Ili 2011…
Stoje tamo, poput praznih prostorija u napuštenoj zgradi zarasloj u korov. Ili poput većine osoba sa Fejsbuk liste prijatelja, od kojih nas deli jedan klik, i godine ćutanja.
kArLo
