(Čitate nastavak priče iz knjige Marka Jovića Dvadeset prvi dan na svetlosti čiji se prethodni deo nalazi na ovom linku)
Skoro je dva ujutru i za devet sati treba da budem u ordinaciji svog psihijatra. Kičma me nepodnošljivo boli. Toliko da želim mišiće koji je obavijaju da sameljem zubima.
Kroz otvoren prozor posmatram vrh opštine. To je tako oronula i visoka zgrada. Zamišljam kako lagano i bez ikakve žurbe padam sa nje. Kako mi telo seče molekule vazduha na putu do betona. Ja ne želim da upoznam psihijatra. Sve moje želje usmerene su na dve potrebe – da bol u leđima iščezne i da se ne probudim.
Pomislio sam kako su ovi redovi haiku poezije poziv u pomoć. Ali neću da iko dođe. Svejedno mi je da li ću na pragu sobe ugledati lik jezivog čudovišta ili dobronamernog prijatelja. Bilo bi tako lepo utonuti u san bez mlečne kiseline što mi se taloži kod plećki, sklopiti oči i ne otvoriti ih nikada više.
Popio sam tri kantariona i dva magnezijuma da se smirim i opustim tkiva. Međutim, to je bilo suvišno. Nisu grčevi razlog zašto ne spavam. Ovo je nesanica prouzrokovana nesrećom. I doktorka je pogrešila.
U krvnoj plazmi ne postoji nijedan indikator za ovo sveprisutno beznađe. Čak i da sutra ustanem i da počnu da mi se dešavaju isključivo najdivnije stvari za kojima jedan čovek žudi, ja bih i ta čarobna iskustva iskoristio kao oruđe da produbim melanholiju. Vrh opštine je sve lepši i lepši.