Sediš sa devojkom u džez kafeu, čuje se neko čavrljanje u pozadini i zveckanje čaša. Razgovor ni o čemu nikako da se završi. Miris duvana oslabljen radom ventilatora i gradski saobraćaj u pozadini. Muzika koja ne podstiče emocije ali prija do određenog trenutka, kada prelazi u iritaciju. Piješ nešto da bi pio nešto.
Vidiš bivšeg kolegu kako dolazi sa devojkom i seda dva stola od tebe. Mahneš mu a on se osmehne i mrdne obrvom. Razgovor o ruskoj književnosti bi previše odudarao od atmosfere i zato se držite tihog govora, kratkih rečenica bez drame i ponekad skrenete u filozofiju. Ali ne previše duboko.
Konobari su, nekako, neodređeni. Kao i muzika. Pitanja su im kao pročitana, uperena ni u koga. Tvoj odgovor više prosut po stolu, nego usmeren ka njemu. Ipak, usluga se odvija, nekako. Kao i konverzacija, kao i ljudi koji dolaze i odlaze, stvari se dešavaju same od sebe. Taj neki utisak…
Jedno od večeri koje neće biti upamćeno ni po čemu. Ali je nekako prijatnije od sedenja kod kuće. Ispraznost opušta. Ispraznost pruža ispunjenje.
Na zidovima vise retro slike. Nisu odabrane sa posebnom pažnjom nego ovlaš da, kao, prave atmosferu. I prave je, zaista. Šank je, takođe, dizajniran da doprinese ambijentu. One flaše koje vise naopačke, i tako to. Aparat za točenje piva.
Kompjuterski monitori umesto nekadašnjih običnih kasa kvare stvar. Još je gore ako pod plafonom visi TV ekran koji emituje VH1 bez zvuka ili Eurosport. O teletekstu da i ne govorimo. Tada se atmosfera pretvara u onu iz kladionice.
Takođe škripi kada onaj mora da naplati zato što završava smenu. Idi u pičku materinu. Devojka je brža u vađenju novčanika. Blam. Ulaze neki kafanski ljudi. Više se ne čuje muzika, samo njihova priča i galama. Konjski smeh. Dovršavate piće i krećete. Izlazite i za vama škripe vrata koja se sporo zatvaraju.
Zvuci saobraćaja su sve glasniji i nekako prijaju. Svež vazduh takođe. Raskrsnica, poljubac, razlaz.
kArLo
