Pričao mi je kako je sa devojkom išao na izlet. U neki smeštaj su uvalili tela i kofere, pa su se spustili u obližnji restoran da ručaju. Lep dan bio, vedar, a trava u dvorištu restorana prelepa, zelena, kao da je tuđa. Restoran sav u drvetu, a konobar baš ljubazan, da ne poveruješ. Dvoumili su se između teleće i riblje čorbe, pa su se ipak odlučili za teleću. Zatim je išao pekarski krompir pa rolovano meso, nikad bolje. Onda kolači, lepi na oko, žao ti da ih načneš. A sve su pojeli. Častili konobara jer je zaslužio.
Onda je izvadio telefon: slika prva, druga, trideseta. “Ovo ti je taj restoran. Ovde se slabije vidi, čekaj da nađem onu sliku da vidiš kako kolači lepo izgledaju. E, ovo je ta čorba, to je ona slikala. Ovo ovde sam ja, uhvatila me u trenutku dok sam se dvoumio oko čorbe, baš sam bezveze ispao, hahaha!” Slika osamdeset šesta, pa redom, dalje: trava, stazica, obližnji park, veverica na drvetu, mačka, još jedna mačka, dvoje mladih sa maltezerom. “Baš su fini. Došli tu da proslave pet godina veze. On radi kao programer, ona traži posao. On vozi Audi, da vidiš kako je dobar!” Slika Audija. Još deset slika Audija, na jednoj maltezer, slučajno uleteo u kadar. Onda sutradan u bazenu, prekosutra se razbili od sladoleda, pa slike sladoleda, a telefon nikako da se razbije pa da prestane ova foto-tiranija.
Dva dana kasnije ova jedna mi priča kako je sa sestrom išla na more. Rizort sa pogledom na… Stranci ljubazni… Voda topla, da ne poveruješ. Slika jedna, druga, devedeset osma, dok ne osetim koliko je voda topla, dok ne poverujem. “Imaju neko strava pivo. A hrana… ludilo! Noću baš bude sveže. Nije bilo problema sa ležaljkama kao prošle godine u Grčkoj.” Išli su na turu u susedno mesto. “Imaš varijantu za dvoje, pa ispadne jeftinije po osobi.” Još dvesta slika sa ture, sa gomilom duplikata jer “ovde ugao nije baš najbolji, a ovde je ispalo super”. I po deset slika svakog doručka, ručka, užine i večere, svakog bogovetnog dana. Sve zalogaje sam im prebrojao.
Nekoliko dana kasnije, još jedna ovakva seansa. Ovaj put – kum. Pa još jedna drugarica. Pa drugar iz detinjstva. Dostavljeni izveštaji o svakom mestu na kom su bili, o svakom obroku koji su pojeli, o svakoj osobi koju su upoznali, o svakom lokalu u koji su svratili, o svakom apartmanu, hotelu, rizortu, smeštaju, kolibi, vikendici, oazi, parku, plaži, brdu, planini na koju su se uzverali. I sve to praćeno gigabajtima slika.
Priroda ovakvih prezentacija slična je reklamnom bloku usred nekog filma. Da, onom reklamnom bloku za koji svako normalan nestrpljivo čeka da prođe. Ali ovaj traje mnogo duže, i emituje se umesto filma. Ne nudi nikakve promo kodove, popuste ni oproste, i nema načina da prođeš jeftino. Zarad dobrog odnosa sedi i trpi ovaj sadržaj bez zapleta, ovo nabrajanje umesto scenarija, ovaj izveštaj o konzumaciji, “jer je velika plata vaša na nebesima” (Jevanđelje po Mateju 5:12).
Nakon svega toga, isceđen kao krpa, pretvoren u slučaj kome je hitno potreban beg u neku banju radi oporavka, ili neki rizort – sedim zaokupljen dilemama: Da li su željni života ili su puni života? Da li sva ta putovanja dobijaju smisao tek u ovakvom ispovedanju uživanja? Zašto je goveđa supa sa Zlatibora dobila svoj promo termin i portret, a ona pojedena kod kuće na Voždovcu nije? Da li je ovo vrsta uznemiravanja koja samo nije prepoznata kao takva i zavedena kao krivično delo, praćeno odgovarajućom sankcijom? Postoji li kurs odbrambenih veština za ovakve situacije? I zašto jebeno ne odaberu samo ključne slike, pre nego što naprave svoju prezentaciju?!
kArLo
