Trampov glavni mađioničarski trik je u tome što je uspeo da prikaže bunt i revolucionarnost iza kojih je, ne previše vešto, sakrivena izuzetno konzervativna agenda. Uspeo je da predstavi liberalni koncept kao rigidan i porobljavajuć, a svoj konzervativni koncept kao put u nekakvu slobodu. Slična stvar se dešava i sa Putinom, kada kritikuje zapadne liberalne vrednosti, a i kod drugih populista širom sveta to je postala glavna mantra.
Mobilizacija mladih
Pitanje koje samo zuvči logično je: kako je moguće da mladi, koji su po prirodi puni bunta i želje za slobodom, mogu biti inspirisani konzervativnim vrednostima? Kako se oni mobilišu za takve ideje? Nikada u istoriji nisu imali više sloboda: seks je dostupniji nego ikad, droga takođe, menjaju polove i rodove, rade ono što vole, ispoljavaju sebe na sve moguće načine, ne manjka im ‘hleba i igara’.
Kako je, u takvoj stvarnosti, bilo moguće ubediti mlade ljude da žive u ropstvu i prodati im priču da će autoritarni lideri, konzervativci, da im donesu više slobode? I da li mladi zaista traže više slobode, danas? Postoji fraza kod starijih ljudi, kada hoće da opišu razmaženu decu kojima je sve dozvoljeno, a koji konstantno prave probleme: siti i besni.
Jedino što je izvesno je to da mladima ne nedostaje bunta, i da na tu kartu može igrati svaki političar, ukoliko je vešt retoričar. Konzervativci su uspeli da političku korektnost i woke kulturu prikažu kao totalno ropstvo, i ubede mlade da je to jedini problem. Zanemarujući sve ostale prednosti i slobode koje imaju, i zato što nemaju volje i vremena da čitaju istoriju usled silne konzumacije svega, te stoga ne mogu da se uporede sa mladima iz ranijih epoha, oni lako pristaju na tu priču. Nema veze što nova ponuda u sebi nosi zabrane abortusa, vraćanje pod religiozne dogme, vraćanje ideje davanja života za naciju, razne forme patrijarhata, diskriminacije, vraćanje korenima, semenu i plemenu. To im iovako nije previše poznato, pa stoga deluje manje strašno – ponekad čak i egzotično – u odnosu na npr. “teror političke korektnosti” koji vide svuda oko sebe.
Potrošački mentalitet
S druge strane, potrošački mentalitet – kupim, dakle postojim – navikava um čoveka na razmišljanje isključivo u kategorijama: sviđa mi se / ne sviđa mi se, i ta banalizacija je onda primenjena na sve: na migrante, seksualne manjine, na sve što je različito, bez mnogo promišljanja. Jedino pitanje postaje: kako se otarasiti onoga što nam u ovom trenutku ne prija, i pribaviti – što pre – ono što nam prija. Brzina koja se promoviše ostavlja premalo prostora da se razmisli o kontekstu i o posledicama takvog razmišljanja, i odluka koje se takvim razmišljanjima donose na dan glasanja. A dodatno: društvo spektakla pomaže populistima na taj način što baždari um čoveka na neku vrstu senzacije, zabave, što ovi uspešno koriste, daleko bolje od liberala.
Liberali pričaju o demokratiji i ljudskim pravima, što su za većinu ljudi danas prilično apstraktni pojmovi. Stavljeni pred previše izbora, konstantno u stanju paradoksa izbora, ljudi traže nešto stabilno, i iz tog ugla konzervativna agenda zvuči kao nešto što tu stabilnost nudi.
U liberalnom društvu imamo previše opcija. A previše slobode i previše opcija vodi do previše konfuzije, a na kraju krajeva zahteva i previše procene, razmišljanja i odgovornosti. Mnogo je lakše kada ti neko drugi pokazuje put. Precenjen je potencijal pojedinca za hendlovanje velike količine slobode. Prosečan čovek će biti sklon da je koristi najčešće na vulgaran način, pre nego na način koji podstiče kritičko razmisljanje, dobro planiranje i istrajnost.
Odavno ljudi vape za nekom vrstom smirenja, reda i predvidivosti. No, poznato je i da se u konzervativnoj epohi uz vetar piša liberalno, dok se u liberalnoj epohi uz vetar piša konzervativno. Nema ničeg novog pod kapom nebeskom.
Savremeni proroci
U liberalnom društvu se stvara osećaj da niko ne brine o nama jer svako brine samo o sebi, a ljudi imaju potrebu da neko brine o njima. Da neko preuzme makar jedan deo tereta njihovog života, i da im pokaze put, ili da im postavi makar neke stabilne znakove pored puta. I onda tu na scenu stupaju savremeni proroci: populisti i konzervativci.
Pored lakih rešenja, ono što oni primarno nude su jasnoća i fokus. To je nešto što predstavlja osnovni nedostatak u današnjem društvu. “Da se zna neki red, majku mu.”
Svakako postoji izvesna radost u rušenju rigidnih principa, ali kada se sve što je bilo stabilno uruši, i kada se čovek nađe na brisanom prostoru, u potpunoj slobodi, on shvata da je izbora previše, da je odgovornost samo na njemu a rizici su preveliki. Želeci sve, postaje rasut na mnogo strana, da bi kasnije shvatio da mu jurcanje na sve strane istovremeno ne donosi ništa, i da se samo vrti u krug. A pre svega mu ne donosi dubinu, ni u čemu. Smisao se ne nalazi na površini nego u dubini, posvećenosti. Smisao je izvor sreće, dok se zadovoljstva nalaze na površini i ako se previše forsiraju, ona su put u depresiju, kako je to objasnio Robert Lustig. I ne samo on.
Pandemija nebitnosti
Teško je definisati sebe u svetu u kom je sve relativno. I koji god identitet da zauzmemo – koga briga? Stabilan identitet moguć je samo u stabilnom okruženju, ne i u okruženju u kom je sve konstantno podložno brzim promenama smisla, konteksta i sadržaja. Za uspešno definisanje sebe potrebni su drugi radi prihvatanja i potvrđivanja, pa čak i radi konfrontiranja i borbe. A drugih danas nešto i nema. Oni postoje, ali nisu predmet odnosa nego predmet korišćenja ili tolerisanja.
Who cares stvarnost, ili stvarnost svejednoće obesmišljava svaki značaj nečijeg identiteta i nečije lične priče. Upravo ta činjenica vrišti iz ovog aktuelnog orgijanja identitetima, bilo rodnim, nacionalnim, navijačkim ili duhovnim. Suverenizam, kao zakasnela reakcija onih koje u detinjstvu niko ništa nije pitao, vodi postavljanju novih granica i podela na “nas i njih”.
Izgleda da ratovi postaju poslednje utočište stabilnog identiteta jer ga oni povezuju sa pitanjem ličnog opstanka, na najdirektniji način. Tako je stvorena idealna pozornica za sukobe koji dolaze, a njihovi promoteri – autoritarni lideri, konzervativci – vraćaju se na scenu uz veliki aplauz i svetla reflektora.
kArLo
