“Laibach je uzvišeno poslanstvo koje obavezuje na fanatizam!”*
Pre više od četrdeset godina, u vremenu koje je dozvoljavalo relativnu anonimnost umetnika, i dok se nije moralo sa javnošću deliti svako parče privatnog života u borbi za pažnju, početkom osamdesetih godina, u tadašnjoj Jugoslaviji, nastalo je nešto što bi se pre moglo nazvati umetničkim projektom nego muzičkim bendom. Osnivači ovog projekta – Keller, Eber, Saliger, i Dachauer, odabrali su ime “Laibach”, naziv za Ljubljanu korišćen tokom okupacije Jugoslavije za vreme Drugog svetskog rata.
Laibach usvaja sistem organizacije industrijske proizvodnje i identifikacije sa ideologijom, kao svoj metod. U skladu s tim, svaki član odbacuje svoju individualnost izražavajući, na taj način, vezu između posebne vrste sistema proizvodnje, ideologije i individue.**
Za razliku od trenutno vladajuće filozofije, koja nije zahvatila samo umetnost već i politiku, da se umetnik mora ulagivati javnosti i prikazivati kao “običan čovek”, kao što političari pokušavaju da igraju na ideju “bliskosti s narodom” silazeći u masu tokom kampanje, ranije je postojala zdrava distanca između onih koji su “na bini” i onih koji su “dole”. Odsustvo fuzije između umetnika i publike pomagalo je da umetnik ostane autentičan u svom performansu. Umetnik je tu da utiče na publiku, a ne obrnuto. Laibach nikada nije bio zainteresovan za slanje direktnih i banalnih poruka, pa tako ni njihova bliskost sa publikom nije direktna i banalna nego simbolička.
Politika ovde nije pomenuta slučajno. Vešto izbegavajući da se ideološki odrede, Laibach su svaku ideologiju i svaki politički trend ubacili u svoju umetničku mašinu navodeći publiku da razmišlja a ne samo da sluša – što predstavlja jedan poriv suprotan ideji savremenog marketinga i prodaje – a političke elite da se brinu oko njihovog uticaja na javnost. Iako se, kroz svoju istoriju, Laibach zalagao za radnike, činio je to bez dodvoravanja opštem ukusu.
Uprkos potpunoj posvećenosti misiji Laibach-a, ritualno samoubistvo pevača i glavnog autora Laibach Manifesta, Saligera, nije naišlo na odobravanje ostalih članova i rezultiralo je njegovim posthumnim izbacivanjem iz grupe i otkrivanjem identiteta: Tomaž Hostnik.
Simboli su prosuti svuda. Osim onih koje možemo naći na albumima i posterima, i koncerti ove grupe nose sa sobom značajnu simboliku. Koncert iz 1990. održan u Termoelektrani Trbovlje, koji je magazin Wire stavio na listu najopasnijih koncerata u istoriji, predstavljao je odu posvećenu radničkoj klasi, dok je njihov nastup u Severnoj Koreji 2015. godine bio vrhunac poigravanja sa totalitarizmom.
Svaki njihov album predstavlja posebnu, celovitu priču, i jedino što im se može zameriti u karijeri su pokušaji pravljenja “kompilacija”, verovatno nametnuti od strane izdavačkih kuća. Albumi se drastično razlikuju i po muzičkom stilu i po tematici pa je vađenje pojedinačnih pesama sa albuma, dakle iz konteksta u kom su prvobitno objavljene, i mešanje sa drugim pesmama potpuna blasfemija.
Zabrana korišćenja imena “Laibach”, koja je trajala nekoliko godina, podstakla je ovu grupu da proširi svoju kulturnu delatnost kroz osnivanje pokreta Neue Slowenische Kunst (NSK) koji je, pored muzike, uključivao i slikarstvo i pozorište. Kasnije je NSK prerastao u neku formu utopijske države. Grupa je trpela žestoke medijske napade u Jugoslaviji, u kojima su prednjačili Savez socijalističke omladine Hrvatske i organizacija Koroški partizani. Izvan Jugoslavije, došli su u sukob sa katoličkim verskim redom Opus Dei, zbog korišćenja njihovog imena na jednom od svojih albuma.
Međutim, Laibach se nisu svrstali na stranu suprotnu totalitarizmu. U svojim nastupima izjavljuju da se totalitarizam i umetnost ne isključuju, već da totalitarni režimi ukidaju samo iluziju individualne umetničke slobode.
Njihova kritika je primarno usmerena na individualizam i kapitalizam. Vladavinu finansijskog kapitala oni vide kao osnovu fašizma, a njihovo filozofsko određenje – ako se uopšte može govoriti o nekakvom definitivno zauzetom stanovištu – mogao bi biti kolektivizam. Svoj pokret vide kao neku vrstu mehanizma čiji su ciljevi iznad ciljeva pojedinaca koji ga čine. Takav stav može se tumačiti kao jaka kritika komunizma, kapitalizma i fašizma, kroz oponašanje i karikiranje. Budući da su već pomenuti radnici upravo ubačeni u takvu mašinu, u ovim sistemima, nastup Laibach-a u ime radnika može delovati kao kontradikcija i radije otvara prostor za debatu nego što nudi gotovu i sažvakanu poruku. Ali jedno je sigurno – njihova posvećenost misiji se najbolje može opisati stihovima pesme Go With the Flow, benda Queens of the Stone Age: “I want something good to die for, to make it beautiful to live.“
Danas je lako saznati prava imena članova grupe, dovoljno je par sekundi kucanja na tastaturi. Danas je lako doći do njih i saznati svaki bizaran detalj o njihovim životima. Danas je lako skinuti sve albume, odjednom. Danas je sve lako. I dosadno.
kArLo
*Eber, u filmu Laibach: Pobeda pod suncem, 1988.
**Laibach Manifest, časopis Nova revija, 1983.