ana arp

Intervju sa Anom Arp

Na internetu obično boravimo da bismo brže došli do najnovijih vesti, prijatelja, rođaka, knjiga, fimova, muzike… Međutim napraviti od veb sajta umetničko delo koje traži naše strpljenje, posvećenost čitanju i promišljanju svakako je originalna zamisao. Ana Arp je to učinila na svom sajtu A. A. A. i to je samo jedan od podsticaja za ovaj intervju.  

 

Napisali ste knjige ‘Tri mita’ i ‘Jabuke’, tri nove su u pripremi (Šekspir, Helderlin, Man) a na vašem sajtu A. A. A. se nalazi orgomna kolekcija vaših tekstova. Šta Vam daje najveću motivaciju da pišete? Kako pronalazite vreme za stvaranje s obzirom na posao i druge životne obaveze?

 

ana arpMoje biće je time određeno i osećam se dosta loše i egzistencijalno u tesnacu i beskorisno-beznadežno ako ne pišem ili ne čitam ili nešto ne proučavam. To je prosto moja psihička potreba koja istovremeno zna da me i psihički optereti. Motivacija da stvaram je činjenica da sam načinila krug, da sam od slike, zvuka, emocije, stvorila nešto jasno, zaokruženo, neko novo biće. Trenutna životna organizacija mi je takva da mogu da odvojim vreme za rad na svojim delima ali nije uvek bilo tako. To je bila ogromna frustracija. Ja godinama ništa drugo nisam radila osim što sam radila, kada ne na poslu, onda u sobi za radnim stolom. Nije postojao pojam “vikend” ili “lepo vreme”. To je bilo jako teško ali tako je bilo i tako je moralo biti. Umetnost traži velika odricanja, neku vrstu monaškog odnosa prema svetu i upravo na tom testu mnogi padnu, na tom iskušenju pokleknu. Ne kažem da sam ga ja položila. Taj test je neka vrsta maratona, on nije jednokratan. Ali, bilo da izabere aktivan ili kontemplativan život, umetnika će uvek progoniti neka vrsta griže savesti.

 

Šta za vas predstavlja duhovnost? Da li je to religija, nekonvencionalna spiritualnost, umetnost, filozofija?

 

Ne znam precizan odgovor na ovo pitanje. Duhovnost je, mislim, razumevanje ljudi, neosuđivanje ljudi, razumevanje tišine i samoće. Osećanje jedinstva sa prirodom, beskrajna ljubav prema životinjama, bol zbog svake zgažene biljke. Ljudi koji posle kiše sklanjaju puževe sa sredine ulice.

 

Ovaj intervju radimo dok Merkur boravi u znaku Riba. Astrolozi bi rekli da je jedno od tumačenja tog položaja – komunikacija na temu umetnosti. O astrološkoj simbolici i ezoteričnim aspektima umetnosti se ređe govori. Koliko je poznavanje ovih oblasti od pomoći u razumevanju umetnosti uopšte?

 

Svakako da pomaže. Te teme su neodvojive. Uostalom, stvaralaštvo, iako to stanovište često nije popularno, ima neobjašnjivih, mističnih, ezoteričkih aspekata. Međutim, ne treba ga svesti samo na njih. Rad, koncentracija, analiza, ambicija i plan su takođe neophodni.

 

Šta za Vas predstavlja “rad na sebi”?

 

ana arpIzuzetno kratko i jednostavno pitanje na koje je odgovor sve suprotno. Pre svega – razumevanje sebe kroz mnogobrojne promene svog bića. Promena se dešava u vremenu. Promenu podstiču iskustva. Iskustva su uvek – van sobe (mada, Kafka kaže da ne moramo da napuštamo sto za kojim sedimo da bi iskustvo k nama došlo). Iskustva nisu nužno dobra. Ali, neke lekcije se ne mogu naučiti drugačije nego kroz patnju i kroz greške. Druženja, ljudi, ljubav, putovanja, knjige, poslovi koje obavljamo, škole koje smo završili, sva razočaranja koja su nam se dogodila upisana su u mapu naše duše i sve je to rad na sebi – stalna promena – svetlo u tami koje se cirkularno kreće kao onaj svetlosni trag koji prati uspavana lepotica. Taj crtani film mi je oduvek bio važan jer tu vidimo kako je nemoguće sakriti se i bespotrebno je, iluzorno. Nerad na sebi – lišavanje sebe od rizika i straha, beg od iskustva – jeste taj večiti san.

 

Jedna od bitnih odrednica vremena u kom živimo je kapitalizam i tržišni način razmišljanja. Da li on podstiče razvoj umetnosti ili tera umetnike da se prilagođavaju ukusu većine ograničavajući im slobodu stvaranja?

 

On čini i jedno i drugo ali od pojedinca i njegovog razumevanja sebe zavisi kojim će putem krenuti. Kapitalizam zna da podstiče razvoj umetnosti neplanirano, naravno: pogledajte američku umetnost u 20. veku – od arhitekture, Diznija i holivudskog filma do popularne muzike i Vorhola. Tržište i konkurencija jesu regulatori kvaliteta, ne samo kod proizvodnje keksa ili odeće, već i u umetnosti, ma koliko nekome bilo teško ovo da prihvati. Slično je bilo i u renesansnoj Italiji: uvek je novac, njegova količina i ambicija onih koji ga imaju bila u vezi sa umetnicima, nagonila ih je na promene, prilagođavanja i – takmičenje sa drugim umetnicima. Ograničavanje slobode stvaranja je oduvek postojalo i ispoljavalo se na različite načine. Ja i dalje verujem u one sisteme gde postoji jaka međuigra i međuzavisnost između individualnog talenta i onoga koji ga plaća, ili onoga ko “drma kavez” tom talentu. Đotu ili Mikelanđelu je neko morao dati zid – neko sa pozicije moći – i oni nisu bili u potpunosti vlasnici sopstvene volje kada je bilo reči o oslikavanju toga zida. Jer, setimo se, Rokfeler je mnogo vekova kasnije rekao Dijegu Riveri – “tvoji su komunistički amblemi, ali zid je moj” – i bez razmišljanja ga je srušio.

 

Prethodno pitanje nas vodi ka još jednoj dilemi: da li je posao umetnika da se prilagodi potrebama tržišta da bi došao do publike ili da, pošavši od neke svoje vizije, menja svest publike otvarajući je za nova pitanja, nove uglove gledanja na stvarnost?

 

I jedno i drugo. Ali proces je težak i vrlo neizvestan. Umetnik, pre svakog drugog posla, mora i treba da ostane dosledan sebi. Ako mrzi ono što radi jer se prilagodio tržištu i masovnom ukusu onda ni ne može da stvori nešto dobro.

 

Mnogi ljudi povezuju kreativnost i inspiraciju sa spontanošću i prepuštenošću dok su na drugoj strani organizovanost, disciplina, rigidnost. Da li je u pitanju predrasuda i na koji način strogo organizovan čovek može zadržati otvorenost duha za nove ideje?

 

Potrebna je disciplina. Nema puno spontanosti u umetnosti, to je moj stav, bar ne u onoj umetnosti koju karakterišemo kao “dobru”, iako u ovo naše vreme sveopšte dekonstrukcije i taj pojam “dobra umetnost” mora ići pod navodnike jer je “dobra umetnost” često konstrukt. Duh može biti krajnje otvoren i kreativan ali da bi se izrazio, da bi se prineo pred druge potrebna je radna i umna disciplina.

 

Danas postoji velika ponuda kurseva i obuka iz kreativnog pisanja. Može li se kreativnost naučiti prolaženjem kroz određenu obuku ili se ona rađa kao posledica “konzumiranja” umetnosti? Takođe, da li je umetnost više zanat koji se uči ili se radi o unutrašnjem porivu koji traži način da se izrazi?

 

Kreativnost odnosno stvaralački čin podrazumeva dva aspekta: prvi je imaginacija a drugi je alhemijski proces preobraćanja te imaginacije u reč. Kreativan način razmišljanja, izmišljanje priča, dar za priče – to se ne može naučiti. Ali, ako već imate priču a ne znate kako da ju adekvatno materijalizujete kroz stavljanje reči i rečenica na papir – to se može naučiti odnosno uvežbati. To je zanatska strana pisanja koja ne može drugačije da se nauči do samim pisanjem, radom i vežbanjem, kao i čitanjem drugih pisaca. Kreativnost se ne mora pojaviti ni kao proizvod rada ni kao proizvod konzumiranja umetnosti ali ni rad ni izloženost umetnosti nisu greška, iako teško mogu da od netalentovanog ili nedarovitog pojedinca stvore umetnika. To se retko dešava. 

 

Da li je dostupnost na-klik knjiga, filmova i muzike, koju je internet omogućio, umanjila vrednost kreativnog rada?

 

Nije. Naprotiv, ja mislim da ga je istakla. 

 

Da li je knjiga zaista knjiga ako je u elektronskom formatu?

 

Knjiga je predmet ali knjiga je i duhovni sadržaj unutar tog predmeta, unutar nečeg materijalnog koje je danas u Gutenbergovom obliku ili je na ekranu. Nekada je taj sadržaj bio na papirusu, pergamentu, kamenu. Sada je podjednako na papiru i na ekranu i meni je to u redu. Ja kupujem knjige. Volim predmete. Književnost je, uz muziku, najnematerijalnija umetnost i njen duh nije zavisan od svoje “boce” ili “lampe”. Naravno, nekom je lepša boca (knjiga), nekom lampa (kindl)….

 

Da li je pobeda Konstrakte na ovogodišnjoj Pesmi za Evroviziju znak da se nešto bitno promenilo u ukusu naše publike ili je ključni faktor bio izlazak iz uobičajenog šablona, doživljen kao jedan vid zabave?

 

ana arpUkus se nikada ne menja tako naprasno. Dugo već, od samih početaka našeg duhovnog i materijalnog propadanja, paralelno sa njim postoji i jaka averzija prema muzici koja se smatra zvučnim simbolom tog propadanja. Ljudi koji su nosioci te averzije proglašeni su, u međuvremenu, elitistima i snobovima, što nije fer, mada u nekim averzijama vidim uskogrudost, a ona nije dobra jer svedoči o nerazumevanju vremena u kome živite, a ko promaši duh vremena u kome živi, promašio je, takoreći, sve. Vreme – to je moj prostor, rekao je Gete. Dočekajmo vreme onakvi kakvima nas ono traži, rekao je Šekspir. To je jako važno: Vreme. Koncept je važan za naše doba i on je već odavno prisutan u pop muzici. Konstrakta je ironična, duhovita, inteligentna i obrađuje teme koje su ljudima bliske ali nisu bile bliske, do sada, pop muzici – tu mislim na sadržaj pesme u kome se uopšte ne pominju žensko-muški odnosi. Konačno! Kada sam prvi put čula njenu pesmu bilo mi je drago da smo se konačno lišili tema o ostavljanju, patnji, žudnji, osveti, besu, paćeništvu i suzama, a sve u kontekstu odnosa između polova koji u stvarnosti uopšte nemaju uporišta. Ti tekstovi više ne rezoniraju sa ljudima – ko još uvek tako živi?! Međutim, svako ko koristi YouTube zna kako ga targetiraju sa apuretin slimom, Q10 kremama i ostalim medicinskim i kozmetičkim preparatima koji stvaraju razornu sliku – frankenštajnovski kolaž lepote (koju je neko drugi umesto vas konstruisao) i novca (koji nemate, a čijom količinom vrednujete vaša životna postignuća). Zato je ona, uz prstohvat fora, zaumnosti i ironije, tako dobro prihvaćena. Nekako je verifikovan apsurd – ali ne uz lament i osudu, već uz “šta ćemo sad?”.

 

Komentariši

Vaša email adresa neće biti objavljivana.

Related Posts

Begin typing your search term above and press enter to search. Press ESC to cancel.

Facebook