Jesen zbližava ljude. Kada vide kišu, ostanu kod kuće. Pribiju se uz svoje najbliže, da im bude toplije. Hladnoća spolja stvara toplinu iznutra. Spavaćete zajedno, pribijeni jedno uz drugo. Zbližiće vas topao ručak zajednički, umesto hladne brze hrane sa kioska.
Bagra se ne okuplja ispred zgrade. Nema urlanja, samo kiša – koju ne vole. A kiša uspavljuje: najlepši je san jesenji.
Autobusi ne smrde na znoj. Ponekad ima mesta da se sedne. Mokri pločnici, brisači i kapljice po zamagljenom staklu.
Nema ose ni komarca da ubodu. Psi lutalice su se sakrili ispod kola, ni njima nije do kavge.
Manje je ljudi na ulicama, vazduh je čistiji. I oni koji se smucaju, ogrnuti su u mantile i kapute, navukli kapuljače preko svojih ružnih lica. Svoje grimase čuvaju za sebe.
Miris knjiga najjači je u jesen. I sve je kao u crno-belom filmu. Nostalgija. Antikvarnice, stari filmovi, stari albumi i stare političke teorije. I sećanje na neko drugo vreme.
kArLo
